Da više vežbam saksofon,
bolje bi svirao.
Još uvek idem kod roditelja na ručak
pa imam vremena da se bavim raznim stvarima.
A što mi neka zamisao izgleda nemogućnija,
što je vise manijačkog, strpljivo-pipavo-filigranskog
rada rukama potrebno da se ona ostvari,
pre se za nju zapalim.
Nije to baš zdravo.
A fotografija je laka, ipak je to lakše.
Pozajmio sam dva-triput taj digitalni aparat
i slikao neopterećeno - uželeo sam se lepih slika.
Onda sam ih obrađivao na kompjuteru
ali samo kontraste i boje,
ništa nisam brisao ni docrtavao - stvarno.
Onda sam odštampao u malo većem formatu nekoliko najboljih,
pa još nekoliko, pa još...jer su mi se dopale.
I onda, kao neko u kafani
- ja sam sav novac trošio u foto radnji.
Kad mi dođu prijatelji u goste,
usisam tepih i poređam fotografije po njemu.
Ali kad sam za rođendan sestri moje drugarice
uramio jednu fotografiju, stvarno sam bio srećan da je gledam,
tako na zidu, mislim, bolje je kad se urami.
I, eto, ova izložba je bila prilika da
vidim lepo uramljene svoje fotografije
a verovatno i da se malo pravim važan
pre nego što na jesen odem u vojsku.

(2001 - 2003)