Radio B92, Lepi ritam srca
Sve je počelo čudnjikavim i čudačkim tekstovima koje sam pisao za emisiju iz kulture i dugo nisam smeo sam da ih čitam. Onda sam počeo da izmišljam kulturne događaje a ne znam otkud, dobio sam diktafon i smesta se oduševio svetom mikro zvukova i pričama ljudi koji uglavnom pričaju sami sa sobom.
Trebalo mi je nekoliko godina da se oslobodim ali onda...prvo, birao sam teme koje su mi značile ili me baš nešto mučile te nedelje. Sa mikrofonom kao dovoljno dobrim razlogom da pridjem kome god smem, započinjao sam razgovor, ne predstavljanjem i pitanjem, već dodirom!
Prosto, pipnuo bih tog čoveka ili ženu i promucao, mucajući, jedva nekako , proživljeno naivno, zapitao se " A kako to da...?' I onda, svi ti ,ljudi, pijanci, deca, pospani, beskucnici, čistačica crkve, časovnicar, odlikašica, džeparoš...odgovarali su mi brižno, i sami na muci, kako da zajedno rešimo taj problem, u tim mladim godinama, kad se čovek još traži, jel da?
I kako smo se gledali u oči tokom priče, često bi tek na kraju primetili mikrofon. A nije on bio neka bubica. I takve nemoguće smešne i strašne stvari su mi pričali, godinama sam se smejao kad god se setim a hodam sam ulicom, smejem se, to je bila takva sreća!!
(1995 - 2002)