2010-10-13
Imaš ženu i dete, posao i hobi - skrasi se!
Tek da bi nešto rekao a ohrabren alkoholom koji se na dugim letovima nemilice toči,
ustao sam na 6 000 metara visine, prišao prvoj stjuardesi, ozbiljan, sa rečima:
“Eskjuzmi, medm, aj vud lajk tu liv a plejn!”
Pogledala me je upitno, onda se nasmejala i iskreno rekla:
“Mi tu.”
*-?
I zašto onda nismo izbili sigurnosna vrata
i držeći se za ruke,
zašto nismo napustili avion, katapultirani razlikom pritisaka između pospane atmosfere u avionu i carstva oblaka...?

U mašti milijardi mladića stjuardese zauzimaju posebno mesto, uokvireno srcem,
kao profesija najzgodnijih i najprivlačnijih žena,
kao antipod, možda nepravedno potcenjenih,
kuvarica i čistačica.
Letuška, u češkom, po turecki – Azafata,
Stjuardesa je junakinja mnogih sevdalinki i uspavanki
a davno pre Ikara i braće Rajt, dizana je u nebesa...
Preljubazne ali i prezauzete – nedostižne,
stjuardese izgladnjuju da bi se tako tanke, “nikakve” mogle provući i kroz iglene uši,
između putnika u panici,
dok se avion stropoštava u mrak.

Polako, usijana glavo!
stani, konjiću...grbonjiću.


Prijatelji literarnog kluba “Plava ptica”,
pred vama je jeftinije, mekano izdanje,
putem pisano štivo za sve uzraste,
jedan “frotaž” iz zemlje nedođije,
devojački zvane Burma,
trenutno nesrećno udate, Mijanmar.
Mijannmmmar...


A frotaž je stara likovna tehnika regsitrovanja stvarnosti,
nešto kao prepričavanje,
s tim što se ovde list hartije prisloni na izabrani predmet,
onda se istrlja grafitnom olovkom a na papiru,
kao malim čudom,
ostane zabeležen fini reljef – površina tog predmeta.
... Površan je i ovaj putopis, znam.
Jasno mi je da vam nudim samo bizarne deliće,
bez dubljeg razumevanja celine tog nepoznatog sveta.
Ali buduci da vas na ovo putovanje vodim preko ferijalnog saveza,
dakle, jako povoljno,
molim – ne zakerajte!


Ovih šest fotografija snimljene su dugom eskpozicijom, ručno bojene,
orezane makazama koje prave onu krivudavu, ukrasnu borduru.
Uslikane su na jako veliki negativ – u rangu sa oko 100 mega piksela,
tako da možete da ih uvećavate do besvesti – slika će i dalje ostati oštra.


1. Jeftina struja

Sećate li se šta smo učili u školi: da je najsladja na svetu – sloboda, najlepša – ljubav, najbrža – misao pa svetlost... pa, izvedena iz nje – struja, bilo je tako nešto...?
Ali u učionici u ovdašnjoj školi sreo sam se s nečim što je rasklimalo mnoge oslonce iz osnovne škole i svakodnevnog života.
Čak i u našoj maloj zemlji, navikli smo da kad:
uključiš šteker - sijalica se pali odmah, odma, cak!
ili ako je neonka, uskoro zatreperi i razgori se.
ili ako je baš ona štedljiva, polako se zagreje al ipak, ubrzo osvetli sobu.
Ovde, u mojoj novoj učionici, u Rangunu, nije baš tako.
Škljocneš prekidač, ne desi se ništa - ništa!
Pokvaren prekidač nije...
Struja polako tek počinje da dolazi, polako, kao da mili kroz zid do sijalice i tek za 2, 3,
nekad tek za 4 minuta zasvetli!
Sviđa mi se to, kao nepromenljivi, lenji djak - “mrtvo puvalo”, kome treba dugo vremena da se dovuče do table, profesor se više i ne ljuti na njega, čeka ga i ispituje kao i sve ostale.
Tako su i ovde đaci navikli na svoju lenju struju i kad smo mi, nervozni, čvakali šteker, oni nam kažu: čekaj, polako, doći će. i stvarno je došla.
Svetlost saznanja.

2. Lažna ljubavna perspektiva

Za sada najozbiljnije ponude i nedvosmislene znake pažnje, dobijam od kuvarice iz školske menze.
Sa svojih 40-tak godina, sa obrazima ofarbanim u žuto,
žuto kao sunce,
to je tradicionalna šminka i lokalno religiozno obeležje, nešto kao ona tačka na čelu kod Indijaca.
Ova kuvarica me preko prevodioca, na nevidjeno, hvali kao muškarca i daje mi znake glavom
da posle dodjem u kujnu za njom.
Ne bih nikog da uvredim ali u kujnicu na zalazim...ne mogu i neću!
Samo da mi ne sune neki ljubavni prašak u hranu...


3. Neobičan običaj

Kao što je kod nas plamičak sveće simbol duše, jel da, nečeg živog i toplog, ko u to veruje, tako je ovde nešto slično – vrabac!
Vrapčic, okretan i topao, saobraćajni je znak za duh, koga ti možeš da kupiš – i oslobodiš!
Daš mu slobodu, baciš ga u nebo, on prhne a tebi se posle to višestruko vrati - naučno dokazano.
E tako sam video da se ispred jednog lepog starog hrama, zaustavio mali zeleni auto.
Unutra moderna, prezauzeta porodica, podiglo se staklo, a baš je počela da pada kiša
i sredovečni tata je nešto promrljao a žene koje prodaju vrapce, sjatile su se i počele da prazne svoje kaveze u nebo.
ali sve jednog po jednog, baš kao mereći: sto, dve sta, trista grama oslobođenog svetog duha... kao u “drajv in” restoranima, tata im je platio kroz prozor ali je tražio još!
čoveče, mislim da je izletelo presrećnih bar 50 vrabaca!
jednog je odmah ščepala vrana, video sam
a drugi je bio već unutra mrtav, jadnik, iako ga je prodavačica ,u brzini,
bacila visoko u vazduh, to nije puno pomoglo.
On se, težak i mokar, strovalio dole, bez reči.





4. Najjeftinija droga

Može da se uživa na ulici, nije mnogo skupa I ne ide su zatvor zbog nje, ko vas je to naplašio?
Može čak I da se iznosi iz zemlje, mada nema svrhe, ima je I kod nas ali više ne umemo da je koristimo...
Evo kako je, da kažem, ubrizgavaju ovde:
Hodaš ulicom I uhvatiš nečiji pogled.
Ne skreneš svoj već se malo osmehneš.
Taj, ta druga se već nasmeje, ti prihvatiš, još samo malo šire se osmehneš
a druga osoba već se slatko smeje!
Bez razloga a sija ko sunce!
I aj sad ti ne budi srecan onda?
I najveca ljepotica I ulična bitanga I naizgled preozbiljna budistička monahinja,
iskušenica,
reagovala je kako sam malopre opisao.
Sve se to desi u 5 sekundi, u prolazu,
novu dozu mozeš da uzmeš kad god poželiš.
Meni druga droga ovde ne treba.
Kako smo glupi, zakomplikovani I pokvareni, mi Evropljani!

5. Romobil

Automobili ovde imaju Apsolutnu prednost!
Neće zbog tebe, zbog tvoje ličnosti, usporiti
i nikad ti neće stati ni običan a kamoli opasan auto u punoj brzini.
Ko si ti?
Pešaci su ovde nepotrebni ukras ulica,
zato, Panter Panto, prelazi ulicu trčeći i bez preteranog ponosa,
da preživiš do druge obale, tamo će ti drugi pešaci čestitati...
A kada neko ovde kupi novi auto, iako se većinom voze islužena japanska vozila,
ima jedno malo svetilište, na ivici grada, odmah pored automehaničarske radnje.
Ne lažem, ovako je bilo:
auto dođe, parkira se ispred malog hrama.
čitava, lepo obučena porodica izađe iz afta,
prinesu voće tom Idolu kola,
sveštenik očita molitvu koju svi ponavljaju – nešto kao:
srećan put, da se nikad niko u tim kolima ne skrka... kao i kod nas, moja mama uvek kaže kad sedamo u kola “sveti Nikolo, putniče, pomagaj”, to je lepo ali pazite sad:
kraj je molitve, ne traje dugo, svi izadju iz hrama,
na haubu se stavi milje,
preko činija sa voćem, a vozač sedne u auto,
krene metar u rikverc, vrati se, metar u rikverc, vrati se...
tako tri puta dok sveštenik prska auto svetom vodicom i blagosilja ga,
brm, brm!
Zašto se to ne radi i kod nas?
Licemerno je to, mnogi ljudi bi hteli da ubiju nekog ko im I slučajno ogrebe auto.
A ovde, mislim, ne bi.
Ja bi hteo da posvetim i okitim cvećem svoj bicikl, stvarno ga volim...
.. naročito onaj plavi, ukradeni, neprežaljeni...

6. Haiku

Na samaforu smo se, normalno, zaustavili.
U kolima pored nas neko je sedeo napred,
nisam obracao pažnju.
Nazad nazgled nije bilo nikoga,
ne znam zašto sam baš tu pogledao.
Zato jer se odjednom,
na staklu,
pojavila i priljubila uz njega
dečija noga!
Stopalo, malo, belo, bez vidljivog tela,
noga je bila u senci auta.
Toliko to nisam očekivao, doživeo sam malo prosvetljenje!
Odma sam dreknuo ostalima u kolima da vide,
stvarno mi je to izgledalo kao pravi haiku,
ako se slažemo s tim šta je to. ..
Stopalo se mrdnulo, gore dole, prstići su obrisali staklo, upalilo se zeleno svetlo,
auto je krenuo
i odma skrenuo.
...



Listam ove fotografije....nisam baš oduševljen.
Onakav bombastičan uvod obećavao je više.




...ma ništa, nismo zajedno popili ni čaj u kafanici,
na ulici, dok je potok mutne kišnice žuborio ispod stočica I stoličica.

Nisam vam dao ni griz ni od jedne ovdašnje retke voćke
a kamoli da ste omastili brk đakonijama kojih kod nas nema.

I nismo,
tim nepostojećim brcima ,
ostavili dovoljno jak, srceparajući, utisak na lokalno žensko stanovništvo.
Ni ja, šeprtlja, 99% ženjeni Bane Bumbar,
ni vi, Mike Rubiroze, psujući me, neodlučnog, iz daljine.

Nisam vas plašio 1001. pričom o diktaturi,
na primer:
kako zbog jedne nezgodne mada istinite reči,
savesnu doktorku pošalju na godinu dana,
hiljadu kilometara daleko od svoje porodice,
da za mizernu platu radi u nekoj zabiti...
I kada se konačno vrati,
dodje 10 godina starija,
željnim ukućanima neprepoznatljiva.

Svoja istraživanja I improvizacije kroz ovaj peto-milionski grad nisam, nažalost,
zapisivao u note, da ih možete ponovo,ako vam se svidi, sa lakoćom,
odsvirati na djačkoj melodici ili blok flauti, kod kuće.

I glavno,
nisam se osmelio da priznam da ovde slobodno nosim suknju - kad oću!
He, he.. ali to je zato što je to normalno - jednostavna duga suknja, zvana Londži,
osnovna je narodna I svakodnevna nošnja u MIjanmaru – I ženska I muška!
...
Nisam, nismo a I nećemo
jer pišem ovo dan pred put kući, znojeći se, glupo prehladjen, u tudjoj dukserici...
...
Možda će neko od članova kluba čitalaca prestati da plaća godišnju pretplatu na ovakve
frotaže-gnjavaže
jer bez razloga postaju sve duži, viskoparni
I glavno,
svi su napisani, izmišljeni, od kuće!

Ko da ih je pisao kabinetski radnik,
šćućuren ko miš,
sam,
sa bezbroj neispunjenih svojih želja da se negde makne...

Moguće...
ja nemam sačuvane avionske karte kod sebe,
nemam za svakog od vas poklon suvenir kao dokaz
a više nema ni traga ni glasa
od karmina na obrazu od one letuške - lujke
koja je htela zajedno da skačemo iz aviona....nema.
Pa šta ćemo sad?

Ali vi onda zaboravljate da je izdavačka kuća “Plava ptica” od početka upozoravala da zadržava APSOLUTNA prava
(I to ne samo zbog mogućeg povećanja kruga čitalaca),
na izvesnu romantizaciju činjenica iz stvarnosti kojima barata...
Pored toga, sve što je ovde I u drugim nastavcima napisano,
sveta je,
mada subjektivna,
istina.

Miloš tomić
13. oktobar,
2010. Oktobar,Rangun, Mijanmar.